maj 2021.

Srpska elektroenergetika u nametnutoj tranziciji

maj 30. | Категорија: Некатегоризовано | Објавио: Aco Coa Milovanović Нема коментара

Moramo se čuvati od hipokrizije i dvostrukih standarda bogatih članica Evropske unije

Ugalj-RB-Kolubara-Foto-EPS

Domaći resurs, domaće znanje i domaća proizvodnja, garant su energetske bezbednosti Srbije. U Srbiji još uvek nije, ni u nacrtu, pripremljen objedinjeni energetski i klimatski plan razvoja, koji će definisati budućnost energetike zemlje. Zato se moramo čuvati od hipokrizije i dvostrukih standarda bogatih članica Evropske unije.

Godinu dana nakon donošenja tzv. Čistog energetskog paketa zakona od strane Evropske Unije i opasno ambicioznih, a prethodno slabo promišljenih energetskih ciljeva, novog evropskog indentiteta, kako ga neki od najvernijih birokratskih sluga EU sistema nazivaju, jedna Nemačka otvara termoelektranu na ugalj snage, ni manje ni više nego 1.100 MW.

Naime, 30. maja 2020. godine, nakon više od deset godina studiranja, planiranja i izgradnje u Nemačkoj je puštena u pogon termoelektrana Datteln 4. Elektrana Datteln 4 snage 1.100 MV, koja je u vlasništvu kompanije Uniper i nalazi se u mestu Datteln u regionu Severna Rajna-Vestfalija, otvorena je uprkos prethodno objavljenom planu nemačke vlade da postepeno ukida proizvodnju električne energije iz uglja u zemlji. Nemačka vlada je prošle godine donela odluku da će zatvoriti svih 84 termoelektrana na ugalj do 2038. godine, dok se zemlja bude kretala ka čistijim izvorima električne energije. Ove godine bi trebalo da bude zatvoreno najmanje osam nemačkih pogona na ugalj. Zvaničnici regije Severna Rajna-Vestfalija rekli su da je ideja izgradnje i stavljanja u pogon TE Datteln 4 bilo upravo zamena kapaciteta pomenutih osam termoelektrana.

Vezano za postepeno gašenje rudnika i termokapaciteta na ugalj, zanimljiv je podatak da su se nemačka vlada i regionalni zvaničnici složili o planu kompenzacije za industriju uglja od oko 40 milijardi evra (45 milijardi dolara). Vlada je rekla da će novac biti upotrebljen za finansiranje „društveno odgovornih rešenja” za radnike, uključujući nova radna mesta, nove infrastrukturne projekte i, verovatno, obezbeđivanje nadoknade pogođenim kompanijama.

Zvanični podaci pokazuju da je oko 20.000 ljudi radilo u nemačkoj industriji lignita (mrkog) uglja, sa oko 15.000 u rudarskoj industriji i sa oko 5.000 zaposlenih u elektranama na lignit. Odšteta od 40 milijardi evra namenjena je nemačkim regijama koje imaju rudnike lignita i termoelektrane na ugalj: Saksonija-Anhalt, Saksonija, Severna Rajna-Vestfalija i Brandenburg. Zemlja trenutno prima otprilike trećinu svoje ukupne potrošnje električne energije iz termokapaciteta na ugalj; više od polovine onih koji sagorevaju lignit.

Dijagram-proizvodnja-uglja-EU-po-drzavama-2019-godine

U Češkoj, takođe velikom proizvođaču i korisniku ovog energenta, krajem 2020. godine Vladin savetodavni odbor predložio je velikom većinom glasova (15 od 19) da se vađenje i sagorevanje lignita prekine 2038. godine (datum koji je izabrala i Nemačka), vreme do kada će prema procenama rezerve ovog energenta već biti gotovo iscrpljene u toj centralno evropskoj državi.

Dijagram-Struktura-proizvodnje-ele-en-Ceska-i-Nemacka-2019-godine

 

Foto: EPS

Aktivni-rudnici-uglja-u-Nemackoj-i-Ceskoj

Foto: EPS

U Poljskoj je trenutno sledeća situacija. Uprkos međunarodnom negodovanju, poljsko resorno ministarstvo produžilo je rudarsku koncesiju za površinski rudnik uglja u Turovu do 2044. godine. Češka je podnela tužbu protiv Poljske, rekavši da je Varšava prekršila zakon Evropske unije prethodnim produženjem eksploatacije rude u Turovu do 2026. godine. Poljska, koja proizvodi oko 70% električne energije iz uglja, jedina je zemlja EU koja se nije obavezala na nultu emisiju do 2050. godine. Krajem prošlog meseca u Katovicama je parafiran sporazum Vlade sa industrijom uglja za ukidanje proizvodnje uglja do 2049. godine. Plan uključuje subvencije koje bi ublažile udar na radnike, kao i na kompanije. Prema sporazumu, vlada će postupno ukidati korišćenje uglja tokom narednih 28 godina. U zamenu, rudari će dobiti pravo da se presele iz zatvorenih rudnika u one koji još uvek rade ili će dobiti prevremene penzije sa 80% svojih plata. Oni koji odluče da napuste rudarstvo kvalifikovaće se za otpremninu u iznosu od 120.000 zlota (32.000 USD). Sporazum, takođe, predviđa ulaganje veće od 16 milijardi zlota (4,2 milijarde dolara) u eksploatacije uglja putem čistih tehnologija.

Srpska elektroenergetska industrija

Gde je tu Srbija i srpska elektroenergetska industrija? Kako to samo ponosno i lepo zvuči, srpska elektroenergetska industrija. Srbija se trenutno bori i u domaćoj i u inostranoj areni interesa. Interesi idu od najnižih, malih ličnih interesa, raznoraznih lobista, koji neretko imaju svoje udele u poslovima vezanim za nove obnovljive izvore energije, pa sve do ogromnih strateških nacionalnih interesa velikih država, kao i velikih korporacija, pre svih iz država zapadne hemisfere, koje vekovima iskazivanu kolonijalnu aspiraciju u svom odnosu prema Balkanu danas to, posebno, iskazuju upravo u oblasti energetike.

Zašto se maloj Srbiji, koja ekonomski ne može da priđe ni Češkoj, ni Poljskoj, a kamoli Nemačkoj državi, uporno spočitava i prebacuje odgovornost – kada je reč o zaštiti životne sredine i to po pravilu sa jakim populističko demagoškim prizvukom, praktično neprekidno? Zašto jedna mala država, prethodno osiromašena konstantnim pritiscima što ratom, što sankcijama, ima toliku presiju na svoju energetsku nezavisnost? Zašto Srbija ne može da izgradi zamenski kapacitet, koji je tri puta manje snage od gore pomenutog, upravo završenog kapaciteta u Nemačkoj? Zašto Srbija nema pravo da iskoristi svoje prirodno bogatstvo, zapravo samo na način na koji je isti već iskorišćen u ostalim Evropskim zemljama, odnosno, na način na koji ga i dalje koriste ostale evropske države, koje poseduju isto to prirodno bogatstvo – Nemačka, Češka i Poljska.

TENT-A-panorama-Foto-EPS

Foto: EPS

U Evropi nije postojala tema dekarbonizacije dok ogromna većina resursa ogledanih u fosilnim gorivima, pre svega u uglju, nije potrošena u većini evropskih zemalja. Ovo je hipokrizija svojstvena isključivo zapadnom načinu razmišljanja i ophođenja prema narodima i državama oko sebe. Podsetimo da sve tri gorepomenute centralno-evropske zemlje uspešno prolongiraju prestanak korišćenja ovog energenta već godinama, kao i da su sve tri isti pomerile za par decenija, kako bi isti iskoristili do krajnjih granica.

S druge strane u Srbiji još uvek nije usvojena nijedna direktiva iz tzv. Čistog energetskog paketa Evropske Unije, koje su na snazi već godinama u svim pa i u ove tri navedene članice EU. U EU zemljama je to učinjeno još pre par godina, pa vidimo kako se prema istoj odnose jedna Nemačka, Češka ili jedna Poljska. U Srbiji još uvek nije ni u nacrtu pripremljen objedinjeni energetski i klimatski plan razvoja, koji će definisati budućnost energetike ove zemlje, a već se puštaju i iz samog resornog ministarstva probni baloni vezani za dekarbonizaciju i spominju zabrane gradnje novih, odnosno moratorijumi na razvoj rudnika i proizvodnju električne energije iz uglja, našeg nacionalnog prirodnog resursa, u skoroj budućnosti.

I u Nemačkoj i u Češkoj i u Poljskoj ti planovi postoje, pa opet vidimo kako se ove države ponašaju prema svojim usko nacionalnim interesima. Ukoliko te naprednije države Evropske Unije imaju šansu da odlože gašenje svojih kapaciteta do 2026. godine, pa dalje sa 2026. godine na 2044. godinu, primer Poljske. Ukoliko te države EU imaju pravo da izgrade ogroman novi kapacitet za proizvodnju električne energije upravo iz uglja, primer Nemačke, pored hiljada megavata već instalisanih kapaciteta u vetroparkovima i solarnim parkovima, ukoliko Češka nema nameru da zatvori rudnike pre 2038. godine, kada je viđen i kraj njihovih rezervi uglja, kakvo moralno prava ima bilo ko u Evropskoj Uniji da spočitava to isto Srbiji. Srbiji koja nije članica EU i u kojoj još uvek nijedan od navedenih zakonskih akata nije donešen. Srbiji koja nije, niti će videti i jedan cent iz Just transition fund fonda EU namenjenog pomenutim subvencijama i pomoći u prelasku na alternative izvorima energije iz uglja. Srbiji koja u oblasti energetike trenutno i godinama unazad, osim obaveza nema ama baš nikakvih benefita od sleđenja direktiva EU. Kakvo pravo bilo ko ima da spočitava bilo šta jednoj suverenoj, nezavisnoj zemlji na kraju krajeva?

EMS-Dispecerska-sala

Foto: EPS

Koliki je fond Evropska unija, koja nas svojim direktivama tera u zavisnost kada je reč o energetici, odvojila za pomoć srpskoj energetskoj tranziciji?

Videli smo kolika se sredstva odvajaju u Nemačkoj i Poljskoj. Da li ćemo dozvoliti da pobedi poslušnička manjina među nama? Ona manjina koja od svojih uskih, ličnih interesa, ili iz svoje čiste gluposti i neznanja, ne vidi mnogostruko veće i važnije nacionalne interese, interese Srbije i našeg naroda.

Just in transition fond, naslednik Coal regions in transition inicijative, predstavlja pokušaj EU da finansijski asistira svojim članicama, koje su suočene sa socio-ekonomskim problemima usled planiranog gašenja rudnika i termoelektrana na ugalj. Uspostavljanje sličnog fonda nije ni u najavi u našem regionu, pa bi se moglo zaključiti da će se u ovom slučaju primeniti stari dobri recept – iskorišćen toliko mnogo puta tokom, kako ga ja nazivam, procesa večnog pristupanja EU. Procesa tokom kojeg se državama kandidatima prenose adaptirane Regulative i Direktive EU sa u potpunosti prenetim obavezama, dok su uskraćene da koriste benefite, koje iste donose usled tzv. problema reciprociteta između EU i ne EU država. Koliko god bi se stručnjaci sa lokala, kao i stručnjaci koji rade za Energetsku zajednicu borili i pokušavali da prevaziđu ovaj problem i ovaj debalans zahteva i dobrobiti, Brisel nikada nje imao sluha i, nikada, praktično rešenje da se isti prevaziđe. I, rešenje nije pronađeno.

Proces večnog pristupanja EU

Jako je bitno shvatiti da se u procesu pristupanja EU naše domaće zakonodavstvo ne usklađuje jedan na jedan sa postojećim Direktivama i Regulativama EU, već sa prerađenim aktima i tu je „kvaka”. U prerađenin aktima najčešće se prenose sve obaveze, a benefiti po državu koja ih sledi prosto nestanu ili se maksimalno umanjuju. Obrazloženje je nemogućnost reciprociteta između dražava koje nisu članice EU sa državama članicama. Čitajte to ovako: sve, ili ogroman deo obaveza ćeš poštovati kao da si članica EU ali, žao nam je, pravih benefita i fondova za tebe nema dok ne postaneš punopravna članica EU. Pa, eto prvog motiva onoga ko je ovakav proces i osmislio, da države Balkana nikada, ili barem dok se svi ciljevi kreatora ovog procesa ne ispune, odnosno dok se svi prirodni resursi država kandidata ne ugase/preuzmu (tim redom), ne postanu članice EU.

Kada je reč o direktivi o velikim ložistima, a naročito o objedninjenim klimatskim i energetskim planovima, tj. klimatskim ciljevima koji nam tek slede kao obaveza, pod plaštom zaštite ljudi i životne sredine, bukvalno se ubija domaća industrija i prepušta tržište stranoj tehnologiji i resursima, tj prepušta uvozu. Da EU, odnosno velike sile u EU, iskreno žele to što tvrde da žele, imali bismo na raspolaganju desetine milijardi evra za, kako je u EU nazivaju, zelenu tranziciju, a mi kao region imamo, umesto toga, mrvice, odnosno, još gore, primorani smo da sami finansiramo svoje privredno samoubistvo kroz „povoljne” kreditne linije međunarodnih finansijskih institucija.

HE-Djerdap-1-Foto-EPS

Foto: EPS

Evo primera Poljske. Nisu svojevremeno prihvatili Green Deal EU, i od 7,5 milijardi evra, koliko iznosi Just Transition Fund EU, Poljska je dobila dve milijarde evra.

A šta dobija Srbija – ili čitav region Balkana?

Cela priča je od početka do kraja koncipirana kao opsena, u kojoj će siromašni sami platiti tranziciju na još veću zavisnost od bogatih. Eto, to je ukratko proces večnog pristupanja EU, a ona evropska maksima koja se ogleda u pojmu Energetska tranzicija se pravilnije u slučaju Balkana može definisati kao tranzicija na energetsku zavisnost.

Kako je jednom prilikom jedan kolega iz Nemačke lepo primetio: „Znate, Nemačka je velika i ekonomski jaka industrijska sila. Ona sebi prosto može da priušti jednu do dve veće privredne strateške greške u jednom veku i da se nakon njih, bez većih posledica i oporavi, možda čak osvane, nakon istih i još jača, pošto je tokom trajanja tih, uslovno rečeno, pogrešnih poteza, svoju novu tehnologiju plasirala u zemljama u razvoju, koje su naravno bespogovorno, nekritički, sledile tu istu pogrešnu procenu. Ali, sa druge strane male zemlje Balkana i istočne Evrope nemaju taj luksuz i za njih bi prva takva greška bila i poslednja greška, posle kojih više kao industrijske zemlje ne bi ni postojale, praktično bi bile vraćene u doba pre industrijalizacije, sa svim posledicama po ekonomiju i stanovništvo tih zemalja”.

Koleginica sa kojom sam godinama radio u međunarodnoj energetskoj zajednici, inače poreklom iz Rumunije, svedočila je tokom tranzicije, koja je pre dvadesetak godina izvršena u energetskoj industriji ove zemlje – danas članice EU, o ogromnim socio-ekonomskim problemima sa kojima se Rumunija susrela tih godina, pre svega usled nepromišljenog sleđenja direktiva, koje nisu krojene od strane poznavaoca specifičnosti njihovog tadašnjeg energetskog sistema, a koje su dovele, po njenim rečima, do enormne nezaposlenosti i ekonomske krize u toj zemlji. Čak je podelila tada i podatak sa mnom, prosto neverovatan podatak, po kojem je od ukupno 5.000.000 ljudi, koliko je Rumuniju u tom talasu napustilo i otišlo u inostranstvo u potrazi za boljim životom i pokušajem da reše pitanje elementarne egzistencije, čak 3.000.000 ljudi upravo na direktan ili indirektan način bilo povezano sa ugašenim energetskim i industrijskim postrojenjima. Ovaj podatak, naravno, ukoliko je tačan, čak i blizu tačan, mogao bi se nazvati „modernom Velikom seobom naroda”, ovoga puta ne izazvanom prirodnom kataklizmom, okupaciojom od strane neke strane vojne sile, već samo jednom pogrešnom političkom odlukom, koja je doneta sa ciljem imitiranja, odnosno dodvoravanja novoj eliti u koju je Rumunija tih godina upravo stupala.

Domaći resurs i domaća proizvodnja garant stabilnosti cena i energetske bezbednosti Srbije

Proizvodnja električne energije iz domaćih resursa – uglja i vode nas je kao narod i državu, bukvalno, spasila tokom devedesetih godina prošlog veka od potpunog kolapsa. To što i dalje kao država imamo kontrolu nad svojim elektroenergetskim sistemom možemo zahvaliti isključivo prirodnom bogatstvu, koje se ogleda u ležištima uglja. Upravo ta fenomenalno koncipirana hidro-termo koordinacija i činjenica da se energija proizvodi iz domaćeg resursa dovode do toga da i dalje imamo ubedljivo najeftiniju električnu energiju za krajnje potrošače u Evropi.

Eurostat

Foto: EPS

U nastavku je tabela preuzeta sa Eurostat-a sa prikazanim cenama električne energije za krajnje potrošače po državama EU za 2020. godinu.

Eurostat-2

Foto: EPS

Kod nas, radi poređenja, cena za široku potrošnju nakon poslednjeg poskupljenja od 01.02.2021 iznosi oko 7,867 dinara/kWh, odnosno oko 6.7 EUR centi/kWh. Ovo kao činjenica ne odgovara nikako špekulantima, kao ni inostranom kapitalu, koji vidi svoju šansu u plasiranju sredstava u cilju preuzimanja naše nacionalne elektroenergetske scene, odnosno domaćeg tržišta električne energije. Kada pogledate cene električne energije u ostatku Evrope postaje jasan motiv borbe protiv našeg domaćeg proizvođača i želja da se istom vrednost umanji, a poslovanje ugrozi ili uništi. Reč je o surovoj tržišnoj trci, u kojoj, nažalost, često na pogrešnoj strani nastupaju mnogi domaći činioci, najčešće neznanjem i svojom glupošću zavedeni i iskorišćeni, a vrlo često i iz jasnih ličnih finansijskih interesa.

Perfidna kolonijalizacija

Po mom dubokom ubeđenju odustajanje od sopstvenog energetskog resursa ide na ruku isključivo inostranom kapitalu i daljoj kolonizaciji Srbije, kao i preuzimanju njenih prirodnih bogatstava lukavošću zakonodavca u Briselu i drugim svetskim centrima moći. EU nama ne nudi partnerstvo i preuzimanje standarda EU na bazi jednakog, partnerskog odnosa, već isključivo kao set pravila za potpunu kolonizaciju, kao pograničnog područja svog interesa, kako nas posmatraju već vekovima.

Postoje, takođe, određeni tehnički aspekti koji ne dozvoljavaju tako olak prelazak na izuzetno osetljiv izvor energije kakav su današnji OIE, tako da do njega nikada neće doći bez drastičnog uticaja na životnu sredinu iz ovog ili nekog drugog ugla. Danas dostupna tehnologija OIE dozvoljava samo delimičnu nezavisnost od termocentrala, usled vrlo slabe robustnosti, ili žilavosti solarnih i vetro izvora prema teškim vremenskim i havarijskim uslovima rada EES. Možda je i najsvežiji dokaz tome slučaj Teksasa u SAD sa početka ove godine. Koliko god se nekome sviđale ili ne, termoelektrane će biti stožer EES u svakom dobrom sistemu elektroprivrede – sve dok se ne pronađe adekvatna zamena. Da li je izvor TE ugalj, gas, uranijum ili nešto peto, to je stvar nacionalnih mogućnosti, strategije, politike ili čega već ne. U slučaju Srbije nezavisnost EES donose nam naše rezerve uglja i odlično koncipirana hidro-termo koordinacija u našem domaćem EES, sa izuzetnim iskustvom i znanjem naših stručnjaka i ogromnom tradicijom u toj oblasti.

Taksa na CO2 za eliminaciju konkurencije

Najavljena i već viđena taksa na emisiju CO2 je osmišljena kao alatka za borbu protiv konkurentskih privreda na istoku, kao i savršen alat za preuzimanje malih, nezavisnih nacionalnih sistema. Podržavati ETS i ugljenične takse je jednako podržavati kolonijalnu okupaciju malih nacija od strane inostranog kapitala u ovom trenutku. Termoelektrane na ugalj su danas neuporedivo čistiji kapaciteti za proizvodnju električne energije nego li pre par decenija. Ono što im se i dalje maksimalno zamera jeste emisija ugljen dioksida, koju smo, nadam se, u prethodnim tekstovima uspeli da razoktrkrijemo kao oružje u areni ekonomskog a ne ekološkog rata. U stvarnosti, kada sve ostale maske padnu, smeta pogrešno vlasništvo termoelektrana u našem slučaju… u očima korporativnog kapitala ne sme ništa da bude u rukama države, posebno ne malih država… država je neprijatelj velikom korporativnom kapitalu… država brine o ljudima… a veliki korporativni kapital isključivo o profitu…

Svaka nacija na ovom svetu, koja poseduje određeno prirodno bogatstvo i znanje, kao i tehnologiju kojom ga već eksploatiše, drži se istog dokle god može. Ja bih se složio da Srbija odmah pređe na alternativni izvor energije da je Nemačka odustala od uglja pre trideset godina, arapski svet i SAD od nafte pre dvadeset, a Francuska od nuklearne energije pre deset godina… U svakom drugom slučaju pristajemo na svoje sopstveno privredno, samim tim i nacionalno samoubistvo.

Vreme odluke

Došlo je vreme da se sedenje na dve stolice, barem u elektroenergetici, zaboravi kao opcija borbe protiv neukosti i neznanja. Jer, slepo sleđenje EU u procesu dekarbonizacije dovešće do uništenja nezavisnih nacionalnih elektroenergetskih sistema na tlu kontinentalne Evrope.

Oslonac nezavisne države od pamtiveka ogleda se u tri parametra: izvorima čiste vode, hrane i energije. Naša država je na prekretnici, kada je reč o energetici i svaka igra, svaki pogrešan korak znači totalnu predaju nacionalnih resursa stranom interesu, i ništa, ama baš ništa drugo, osim toga, ne može da znači. Vreme je da se karte otvore, pošto ih zapadne ekonomije nemilosrdno i bez srama otvoreno pokazuju već izvesno vreme.

Vreme je da se nacionalni interesi u elektroenergetici štite vrlo direktno, bez rezerve i bilo kakvog „srama” izazvanog od strane bilo koje veštački generisane kampanje, uvek generisane sa ciljem postizanja istog, lakog i „mekog” prodora stranog ekonomskog interesa u suptilne pore, vrlo osetljivih društava na istoku Evrope. Osetljivih na svaki pomen negativnog uticaja na društvo, ili negativnog uticaja na ekologiju.

Ne postoji nijedna država na zapadnoj i istočnoj hemisferi koja ne vodi računa o svojim nacionalnim interesima, vrlo surovo i striktno. Ja samo želim da moja mala zemlja dobije pravo da se ponaša makar malo kao „velike zemlje” Zapada, da gleda svoj interes, uvek, kao prvo i sveto.

Potrebno je uložiti mnogo u čistiju tehnologija prerade i korišćenja uglja – to se slažem, ali ne treba tek tako pod prvim pritiskom Zapada, koliko god velik taj pritisak bio, odustati od sopstvenog resursa.

Ukoliko danas odustanemo, sutra će se pojaviti neki novi strani investitor i taj isti ugalj, ugalj koji danas satanizuje, iskoristiti za svoj interes i debelo na njemu zaraditi. Tada će za našu državu biti kasno. Tada više neće biti ni domaćeg znanja ni domaćeg kapaciteta sposobnog za eksploataciju ovog energenta. Zato čuvajmo celokupan domaći resurs dat od Boga, zajedno sa ljudskim i intelektualnim kapacitetom, koji trenutno posedujemo, a koji je građen decenijama unazad. Prostim jezikom, poštujmo sebe kao što veliki poštuju sami sebe.

EPS-HE-Zvornik

Foto: EPS

Svi koji se danas upuštaju i olako bave vrlo atraktivnom oblašću energetike u našoj državi, prvo se moraju zapitati da li imaju dovoljno obrazovanja i znanja iz ove vrlo osetljive oblasti. Takođe, moraju imati na umu da će ih u vrlo skoroj budućnosti sustići sud novih pokoljenja, pokoljenja stručnjaka koji možda neće biti pod ovako velikim uticajem pomenutih zapadnih mantri, različitih idiotizama, vođenih od strane institucija – finansiranih korparativinm kapitalom sa zapada i vođenih anacionalnim interesima u svakom pogledu. Svi koji se danas, na bilo koji način, bave energetikom moraju znati, da postoje oni koji će na nova pokoljenja preneti to saznanje, kao i svu sramotu pogrešnih odluka, koje se danas mogu doneti pod enormnim pritiskom zapadnih ekonomija, čije interese zastupaju zapadni mentori i domaći glasnogovornici, koji se predstavljaju kao dušebrižnici za našu sudbinu, a zanimaju ih samo lični i interesi onih koji ih finansiraju.

Kako je najveći srpski pesnik svih vremena zabeležio: „Kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečovještvom”. Upravo tako će se završiti i ova neslavna epizoda idiota i korisnih budala u službi protivnika budućnosti svoje porodice, svog roda, svoje države, svog regiona.

Preuzeto sa: objektiv.rs

 

Опширније


„STRUJNI UDAR“ NA MINISTARKU: EPS podržao zaposlene u „Kolubari“

maj 26. | Категорија: Некатегоризовано, Обавјештења | Објавио: Aco Coa Milovanović Нема коментара

 

NA jučerašnjoj sednici Nadzornog odbora Elektroprivrede Srbije, tokom diskusije o izgradnji termoeletrane „Kolubara B“, svi članovi ovog tela izrazili su podršku zahtevima koje su na protestnom skupu u Kaleniću u ponedeljak izneli zaposleni u „Kolubari“, „Kostolcu“ i termoelektranama, saznaju „Novosti“.

99899_yas_f

Podsetimo, oni su na zboru zahtevali da se stavi van snage strategija, prema kojoj bi do 2030. godine trebalo da bude obustavljena eksploatacija uglja sa površinskih kopova „Kolubare“ i „Kostolca“ i da se nastavi gradnja „Kolubare B“. Za sporan rok u strategiji saznalo se iz pisma koje je Ministarstvo uputilo Nadzornom odboru EPS.

U dopisu je zatraženo da do 2030. prestane prozvodnja struje iz tog energenta, kao i da se novac preusmeri u obnovljive izvore energije i prekine sa investicionim planovima, što bi obuhvatilo i prestanak izgradnje termoelektrane „Kolubara B“.

Predsednik sindikalne organizacije „Kolubara“ Miodrag Ranković, koji je u tom svojstvu prisustvovao jučerašnjoj sednici Nadzornog odbora EPS, za naš list, kaže da su se tokom rasprave svi članovi izjasnili da podržavaju zahteve rudara.

– Ovo je jedno veliko nepoznavanje Elektroprivrede Srbije, i iz tog razloga mi ne odustajemo od naših zahteva, odnosno tražimo nastavak gradnje TE „Kolubara B“, brisanje strategije o gašenju rudarskih i termo kapaciteta 2021 – 2030. godine, kao i smenu ministarke Mihajlović. Kao što je svim građanima Republike Srbije dokazala, više puta, gospođa Mihajlović ne radi u interesu građana Srbije već isključivo u interesu uvoznih lobija – zaključio je Ranković.

31958_kostolac-foto-eps_f

Ministarka energetike Zorana Mihajlović juče, dan nakon protesta rudara, sastala se sa predstavnicima sindikata EPS i poručila da neće biti gašenja elektrana i da će se formirati savet u Vladi koji će praviti plan za termokapacitete do 2050. S druge strane, iz sindikalne organizacije Rudarskog basena „Kolubara“ kažu da ih ministarka nije pozvala na razgovor i poručuju joj da se sastaje sa nelegalnim predsednikom sindikata EPS koji je na zboru rudara u ponedeljak smenjen. Kako naglašavaju, jedino veruju Vladi Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću sa kojim su zatražili hitan sastanak.

– Od ministarke ništa ne očekujemo, njoj ne verujemo i zato smo tražili njenu smenu – naglašava Ranković. – Imamo poverenje samo u Vladu i predsednika Aleksandra Vučića koji je za površinski kop „Radljevo“ kazao da se otvara baš zbog elektrane „Kolubara B“.

On navodi da je na zboru tražio da ga primi ministarka Mihajlović, kao i da ga ona nije pozvala na sastanak.

99752_zbor-upozorenja-radnika-eps-kalenic-2405-2021-05-foto-b.-puzovic_f

– Kasno noću mi je stigao mejl od sindikata EPS u vezi sa sastankom – navodi naš sagovornik. – Na čelu tog sindikata je Milan Đorđević, nelegalni predstavnik koji je u ponedeljak smenjen na zboru. Umesto da zove nas legalne predstavnike, ona šuruje sa nelegalnim.

Ministarka Mihajlović je juče rekla da je zajednički cilj države, EPS i sindikata da to bude snažno, moderno i uspešno preduzeće.

Povodom izgradnje termoelektrane „Kolubara B“, ona navodi da je stav Ministarstva da se odluke u vezi sa novim investicijama moraju donositi zajednički i da je potreban plan šta će se raditi u energetici u narednih 20 i 30 godina.

– Formiraćemo savet u Vladi koji će raditi na planu termokapaciteta do 2050. godine – istakla je ministarka. – U tom savetu će biti predstavnici više ministarstava, rudarstva i energetike, finansija i zaštite životne sredine, EPS i njihovog sindikata. Nije glavno pitanje da li će se graditi određeni novi kapaciteti, nego šta je opravdano u ovoj situaciji, da li treba da se angažujemo u revitalizaciji postojećih elektrana.

Predsednik Sindikata EPS Milan Đorđević, kome je na protestu u ponedeljak izglasano nepoverenje, rekao je da je mnogo insinuacija i manipulacija pratilo ovaj skup i da je on zloupotrebljen da bi se zatražila smena ministarke i rukovodilaca sindikata. Iz Ministarstva su saopštili da je na sastanak bio pozvan i predsednik Sindikata „Kolubara“, koji se, kao navode, nije odazvao na poziv.

Preuzeto sa sajta Večernjih novosti

Опширније


ЗАКЉУЧЦИ СИНДИКАЛНОГ ОДБОРА

maj 25. | Категорија: Обавјештења, Синдикални одбор | Објавио: Aco Coa Milovanović Нема коментара

ЗАКЉУЧЦИ СИНДИКАЛНОГ ОДБОРА

Опширније


Закључак Синдикалног одбора

maj 24. | Категорија: Синдикални одбор | Објавио: Aco Coa Milovanović Нема коментара

ЗАКЉУЧАК СИНДИКАЛНОГ ОДБОРА

Опширније


Заказана сједница Синдикалног одбора РиТЕ Угљевик

maj 20. | Категорија: Синдикални одбор | Објавио: Aco Coa Milovanović Нема коментара

СЈЕДНИЦА С.О. ПОЗИВ

Опширније


Фудбалска утакмица ветерана ФК „Рудар“ и ФК „Младост“ Гацко -закључак

maj 20. | Категорија: Обавјештења, Синдикални одбор | Објавио: Aco Coa Milovanović Нема коментара

ЗАКЉУЧАК СИНДИКАЛНОГ ОДБОРА

Опширније


Одлука Синдикалног одбора РиТЕ Угљевик о висини партиципације за бањско лијечење

maj 19. | Категорија: Синдикални одбор | Објавио: Aco Coa Milovanović Нема коментара

ОДЛУКА СИНДИКАЛНОГ ОДБОРА ПАРТИЦИПАЦИЈА ЗА БАЊСКО ЛИЈЕЧЕЊЕ

Опширније


Закључак Синдикалног одбора

maj 13. | Категорија: Синдикални одбор | Објавио: Aco Coa Milovanović Нема коментара

ЗАКЉУЧАК СИНДИКАЛНОГ ОДБОРА

Опширније


Синдикални одбор затражио повећање цијене рада

maj 13. | Категорија: Синдикални одбор | Објавио: Aco Coa Milovanović Нема коментара

ЗАХТЈЕВ ОДБОРУ СИНДИКАТА ЕРС-а

Опширније


Заказана сједница Синдикалног одбора

maj 11. | Категорија: Синдикални одбор | Објавио: Aco Coa Milovanović Нема коментара

СЈЕДНИЦА С.О. ПОЗИВ

Опширније